Prvi deo knjige predstavlja omaž jednom detinjstvu i mladosti provedenim u Sjenici. Nostalgična, topla atmosfera izbija iz svake stranice, evocirajući sećanja, ukuse, mirise, teksture detinjstva. Kroz priče o mestima koja su iscrtala mapu jednog života (korzo, pekara, obućarska radnja, bakina kuća, osnovna škola...) naziru se obrisi jednog vremena i jedne lične istorije. Na mahove folklorno, arhaično, romantizovano, kao da se dešavalo pre mnogo više od četrdesetak godina, kada je autorka te stvari i doživljavala. Drugi deo knjige je takođe sentimentalan, samo je emocija drugačija. Punija i zrelija. U pitanju je period života kada se autorka, trudna, seli u Holandiju sa svojim suprugom i provodi punih osam godina u azilu. Bez imalo samosažaljenja i upadanja u ulogu žrtve, uspeva da nam dočara utisak kako je to biti azilant 2000. godine.